Ona je fakat prestrašena. Stoji iza svog pleksiglasa u pošti. Diše svoj ugljični dioksid iza te plastične maske tko zna koliko već sati. Ukočena kao metla, samo se mrdne kada treba viknuti nekome da je četvrti i da ide van. Malo je ponosna dok to čini, osjeća se važno. Ne mogu se čak ni rugati. Žao mi ju je. Veseliji prizor su mi ovi s maskama u vlastitim automobilima. Plješćem od šoka svaki put kad ih vidim. Što kaže moja prijateljica “neka se takvi i uguše vlastitim otpadom“. Ne znam jebote, neće, nego će ići okolo k’o zombiji koji jesu. Baš kako i skrivena vlast hoće od njih. Ne žive…