To je tren u kojem osjetiš da je sad dosta patnje, tuge, bilo čega što te guši… pa to mirno pogledaš. Nema veza ako je tuga golema kao oceani svih galaksija. Ugušit će te, naravno, ako je nastaviš ignorirati 😂 što nećeš učiniti zbog magičnog “dosta”.

Tog trena kad te toliko smorilo više sve što leluja oko tebe i u tebi da uzimaš pristojan tren za pogledati to s mirom i temeljito… Primjećuješ… rasprostire se tuuu i tamoo tako i takoo… malo gledaš… i onda bude “dosta je”.

Digni dupe slatko, pusti muziku…. i odvibriraj svoju novu sliku, svoju novu priču.I tako koliko god puta treba dok ne postane konstantna. Nova. Jer druge nema 😉